Košarka moja prva ljubav

Poput mnogih bivših košarkaša, po završetku igračke karijere u Vojvodini, NAP-u, Slaviji i zrenjaninskom Proleteru, i Nebojša Zeković (55) rešio je da se oproba u trenerskim vodama. Za razliku od velike većine, međutim, uspeo je da opstane u njima, suprotstavljajući se brojnim nedaćama, besparici, ali i svim dodatnim izazovima koje je vreme donosilo i danas je već iskusan stručnjak, specijalizovan za rad s mladim naraštajem. Boreći se sa zamkama koje su se javljale i još uvek se pojavljuju, Zeka je (kako ga Novosađani poznaju) naučio kako da preživi i istraje u misiji koju je sam pred sebe postavio.

– Odmah po završetku igračke karijere rešio sam da se oprobam i u trenerskim vodama – prisetio se Zeković. –Sticajem raznih okolnosti, nisam napravio značajniji iskorak kao aktivni košarkaš i nekako je logično bilo da pokušam da igračko iskustvo nadogradim i pretočim u izgradnju vlastitog trenerskog puta. Počeo sam sa muškom ekipom Slavije, ubrzo se obreo u nekadašnjem ženskom prvoligašu Mikronovi, ali sam ubrzo shvatio da rad u ženskoj košarci nije za mene. Bio sam u novosadskom ogranku Beopetrola, pre nego što sam, februara 2000, oformio KK Danubius 2000, koji će, za neki mesec, proslaviti pune dve decenije postojanja.

Zanimljivo je to što je Zekovićev novi klub u početku imao samo seniorsku ekipu. Evo kako on to objašnjava: – Krenuli smo iz „beton“ lige, odmah ušli u Drugu, a ekspresno zatim i u Prvu srpsku ligu. Uporedo s tim uspesima, počeli smo da stvaramo i mlađe kategorije, ali smo ubrzo prodali mesto u Prvoj srpskoj ligi jer se, samo po sebi, brzo nametnulo saznanje da igranje seniorske košarke predstavlja prevelik trošak. Rešio sam da se okrenem radu s mlađim naraštajem i danas Danubius pod svojim okriljem ima dečake od sedam do 17 godina, pokrivajući opseg od mini-basketa do juniora.

Ovaj trener entuzijasta ima jasnu viziju: – One najtalentovanije usmeravam u seniorsku košarku, u zavisnosti od kvaliteta i mogućnosti kojima raspolažu. Nažalost, dečaci danas veoma rano napuštaju košarku, prepuštajući se izazovima koje moderni život nosi. Imam utisak da mobilni telefoni, internet, kompjuteri, ali i mnoštvo noćnih klubova, diskoteka i raznoraznih drugih izazova odnose pobedu nad sportom. Košarka je nekada deci bila na drugom mestu prioriteta u životu, a danas je na nekoj osmoj poziciji, gubeći trku sa nekim drugim čarima života. Opet, zbog nedostatka novca, mi, ljudi iz košarke, nemamo mogućnost da im ponudimo perspektivu igranja u seniorskom basketu i rezultat je vidljiv.

Zeković sudbinu svog kluba vidi i kao stanje košarke u Novom Sadu: – Setite se vremena kada su istovremeno funkcionisali seniorski klubovi Vojvodina, Novi Sad, NAP, Slavija, Radnički, pa BFC iz Beočina, a danas još samo Voša kako-tako preživljava – dodaje Zeković. – Jednostavno, sada se pojavi neki entuzijasta, uloži novac i klub koji stvori traje dve-tri godine, pre nego što se taj čovek uveri da je sve to bacanje novca. Posle njega dođe neki drugi, ali se i njegovo delovanje razvija i završava po istom scenariju. Nije davno bilo vreme kada je na utakmicama Druge srpske lige gledalište u sali na Đačkom igralištu bilo krcato, a sada sve to deluje samo kao lepa prošlost.

Pošto mladi ljudi i dalje žele da se bave trenerskim pozivom, naš sagovornik je kompetentan za tu temu: – Današnje škole košarke, a i moj klub se nalazi među njima, muku muče kako da obezbede osnovna, minimalna sredstva za život – jasan je Nebojša. – Od grada dobijamo novac koji ni iz daleka nije dovoljan za osnovne potrebe, kamoli za plaćanje skupih školskih i drugih sala. Zato smo prinuđeni da živimo od članarina koje plaćaju roditelji dece koja kod nas treniraju, pošto ne uspevamo da zaradimo neki dinar čak ni kada neko dete dovedemo do seniorske ekipe. Klubovi u koje odlaze, jednostavno, nemaju obavezu prema školama iz kojih je taj dečak potekao i zato mislim da bi naš sport trebao da se ugleda na fudbal, u kojem postoji trening kompenzacija za mlade igrače. Elem, u Danubiusu danas radi pet uzrasnih kategorija, a imamo, zajedno sa mnom, još četvoro mladih koji se školuju i trude da steknu prva trenerska znanja. Nije to lako, ali u osnovi svega je velika ljubav prema košarci. Ovaj sport je, kada se osvrnem, bio i ostao moja prva ljubav i zato toliko dugo trajem u njemu, čak i onda kada mi dođe da dignem ruke od svega. Moja porodica i ja živimo od kluba, alternativu zarađivanja novca na drugi način nemamo i zato nastojimo da radom, trudom i ozbiljnošću privlačimo veliki broj mladih da dođu i uzmu u ruke košarkašku loptu.

Članak napisao: Aleksandar Predojević

Tekst preuzet sa: http://www.ukts.rs/wp-content/uploads/2019/11/01-44_TRENER-104-preview.pdf. Članak koji ste upravo pročitali je izašao u 104. broju magazina “Trener” koji možete da pročitate u originalu na 40. strani dokumenta koji se nalazi na gore navedenom linku.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *